Ostavka Borisa Džonsona na mesto šefa Konzervativne stranke, uz obećanje da će do jeseni napustiti i premijersko mesto, logičan je epilog „vladavin uz skandale“, kako se često oslikava era Borisa Džonsona. Ali, nisu Borisa smenili skandali, već pre svega loša ekonomija u kojoj se našla Velika Britanija. Ujedinjeno kraljevstvo ima najveću inflaciju među zemljama G7. Inflacija od 9,1 % i porast troškova života su prva cena koju Britanija plaća zbog odlaska iz EU. A Džonson će u istoriji ostati poznat po Bregzitu. Bregzit je doveo do nedostatka radne snage, usporavanja trgovinskih tokova, prisilio zemlju da se oslanja na strana ulaganja, podigao uvoz, smanjio izvoz, srušio funtu, doveo Britaniju do ivice trgovinskog rata sa Evropom…Ako se tome dodaju i posledice globalne krize u snabdevanju, rat u Ukrajini… Sve se to sada pripisuje Džonsonu, dok se potenciraju njegovi bezbrojni etički skandali…
Britaniji, kao petoj svetskoj ekonomiji, prete nova iskušenja… Brojni analitičari tvrde da će Britanci ove zime morai da biraju „između grejanja i hrane“. Bankari tvrde da su se ekonomske perspektive Britanije „značajno pogoršale“.
Dakle, skandali su „prelili čašu“ ali, ekonomija je pravi razlog Džonsonovog povlačenja. Ali, on ipak nije podneo ostavku na mesto premijera. Namerava da dočeka jesen na toj poziciji i da pokuša da stvari ispravi i stvori prostor da mu se, možda, da još jedna šansa ili da svom nasledniku ostavi „pakao“ koji niko ne može da reši. Problematično je što je 59 ministara i članova parlamenta već dalo ostavke, što može, ionako dugu proceduru izbora čelnika Konzervativne stranke, dodatno da prolongira.
„Džonson je pao jer ne prepoznaje razliku između onoga što je istina i onoga što je politički korisno. Ovaj naslov, iako je očigledno u funkciji spina unutar Torijevaca, možda najtačnije karakteriše logiku pada britanskog premijera. Jeste vladavina Borisa Džonsona ozbiljno ugrozila demokratske tokove i permanentno „dekodirala političku komunikaciju“. To je, uostalom, pojava raširena svuda u svetu, a na Balkanu traje decenijama.
Pokretanje najnižeg nivoa političke komunikacije, cinično podizanje strahova i nada građana, suspenzija javnih prozivki korupcionaških poteza i afera… to je stanje za koje neko mora da bude proglašen krivim… Izbor je pao na Džonsona, jer su njegovu vladavinu vodile ankete i istraživanja javnog mnenja, a ne promišljeni planovi u nacionalnom i državnom interesu. Manir da se svaki neuspeh proglašava za uspeh, da se armije „analitičara“ koriste da uguše javnu kritiku.
Medijska ekologija je podržavala ovaj društveni sunovrat.
Na kraju je Boris Džonson izjavio da se oseća kao Hiro Onoda, japanski oficir koji je odbio da se preda na kraju Drugog svetskog rata, pa je iz džungli Filipina izaša tek posle 29 godina. Džonson je sa svojim timom nekoliko sati pokušavao da pronađe bilo koga ko bi želeo da bude ministar. Niko nije želeo. Ujutru je Džonson objavio da se povlači sa čela Torijevaca.
Ko će zameniti Džonsona? Šefica diplomatije Liz Tras za koju kritičari tvrde da je „luda, loša i nepodobna za premijerku“? Kladionice najviše šansi daju ministru odbrane. Njih 11 će se takmičiti za to mesto.
„Oni će jedni druge rastrgnuti u medijima“, tako se najčešće komentariše predstojeća borba za šefa Konzervativne stranke, a samim tim i premijera. Džonsonova vlada je bila „zombi vlada“, kako je tvrdio jedan od njenih ministara koji je podneo ostavku.
Na jučerašnjem sastanku vlade ( kada je Džonson podneo ostavku) bilo je svega pet ministara. Jedan od njih je, kako se tvrdi, zaplakao. A i sam Džonson je, tvrde britanski mediji, bio blizu suza.
U Dauning stritu je bilo svega dvadesetak ljudi u tom momentu. Jedna od Džonsonu lojalnih poslanica je , izlazeći, dobacila građanima koji su protestovali pred zgradom: „Sačekajte. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje..“
