„Hajde, neka nacija diše… Hajde, otvorimo novu stranicu“, opoziciona himna koja se širi Turskom pred izbore u nedelju 14. maja, podelila je ovu zemlju na – „za“ i „ protiv“ Erdogana, apsolutiste koji „20 godina obećava“ i čiji program „Vek Turske“ nema uporište u realnosti zemlje koju razdire inflacija od 50 odsto ( kakko tvrde vlasti) ili čak 80 odsto ( kako tvrde ekonomisti).
Hoće li Turska da „prodiše“ ako na izborima pobedi Kemal Kalićdaroglu ( gradonačelnik Istanbula) ili će nastaviti da se „guši“ u obećanjima „sultana“ Erdogana?
Ankete pokazuju da je nedelju dana pre izbora trka ujednačena, da je rezultat neizvestan, a analitičari predviđaju iznenađujuće poteze aktuelnog predsednika Redžepa tajipa Erdogana i vođe široke opozicije Kemala Kalićdaroglua.
„Erdogan gubi tlo pod nogama“- najčešći je naslov u zapadnoj štampi koja ne može da aktuelnom predsedniku Turske zaboravi njegovo koketiranje sa Putinom i popuštanje pred ruskim interesima. Tvrdi se da Ergodan gubi popularnost čak i u delovima zemlje gde je na prethodnim izborima beležio upadljivu prednost.
Turska je umorna od Erdoganovih obećanja, najčešće je ponavljana rečenica u anketama zapadnih televizija. U Nurdagiju, u okrugu Gizental, gradu koji ne postoji posle zemljotresa koji se dogodio 6. februara ove godine, u kojem je srušeno 80 odsto zgrada, većina je bila uz Erdogana, ali sada su promenili mišljenje. Posle zemljotresa je uhapšen gradonačelnik koji je zbog korupcije dozvolio da se zidaju nebezbedne zgrade… ljudi su stradali .. A sad je za sve kriv Erdogan i, kako meštani kažu, zločinačka vlast. Jer, on je , tvrde, najodgovorniji za haos u Turskoj.
Prezaduženost stanovništva će sigurno bitno uticati na glasače. Neplaćeni krediti premašuju 30 milijardi turskih lira, odnosno 1,5 milijardi dolara. Ljudi su navikli na inflaciju od 5 do 10 odsto, a sada je 80 odsto upozoravaju turski ekonomski stručnjaci.
Erdogan obećava šta će sve da uradi, a zašto to nije uradio u prethodnih 20 godina – ponavlja udružena opozicija.
Simbol inflacije je cena luka na istanbulskoj pijaci Sultanbeili. Mediji izveštavaju da je kilogram luka – 28 turskih lira. To se nikada do sada nije dogodilo, tvrde pristalice opozicije.
Ako ne padne Erdogan – Turska će biti srušena, tvrdi opozicioni lideri.
Razorni zemljotres je traumatizovao Tursku do nesagledivih razmera. Inflacija je pojačala političku dramu. Na opozicionom skupu u Istanbulo desetine hiljada je protestovalo protiv Erdogana. Turska je umorna od erdoganovih prljavih priča, pretnji i spinova koji dele naciju. Sad je dosta, ponavljaju opozicioni lideri, obećavajući da će poništiti mnoge njegove odluke koje su „uništile“ Tursku. Optužujući opoziciju da traži korist od katastrofe, Erdogan je nekoliko puta posetio zonu zemljotresa u kojoj je poginulo više od 50.000, obećavajući brzu rekonstrukciju i da će kazniti građevinare koji su zaobišli građevinske propise.
On je izbornu utrku začinio proslavama industrijskih prekretnica, uključujući lansiranje prvog turskog električnog automobila i inauguraciju njenog prvog amfibijskog jurišnog broda, izgrađenog u Istanbulu za prevoz dronova turske proizvodnje.
Erdogan je takođe uključio prvu tursku isporuku prirodnog gasa iz crnomorskih rezervi, obećavajući besplatno snabdevanje domaćinstvima i otvorio svoju prvu nuklearnu elektranu na ceremoniji kojoj je prisustvovao predsednik Vladimir Putin.
Uživao je široku pokrivenost državnih medija koji su posvećivali malo pažnje njegovom glavnom protivniku, Kemalu Kiličdarogluu, što je izazvalo optužbe opozicije.
Njegovi napadi na glavni opozicioni savez uključivali su optužbe za podršku zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK), koja je vodila pobunu od 1980-ih u kojoj je ubijeno više od 40.000 ljudi. Kiličdaroglu, koga je podržala prokurdska Narodna demokratska partija (HDP), odgovorio je braneći prava Kurda i optužio Erdogana da „tretira milione Kurda kao teroriste“.
Erdogan je takođe govorio protiv homoseksualizma, opisujući LGBT prava kao „devijantni“ koncept protiv kojeg bi se borio. I sve to da bi osigurao glasove konzervativnih birača.
Ankete pokazuju da bi glasanje moglo ići u drugi krug, a neke čak i da Erdogan zaostaje. On je obećao da će kamate pasti.
Predsednik je izrastao iz skromnih korena u siromašnoj istanbulskoj četvrti gde je pohađao islamsku stručnu školu, a u politiku je ušao kao vođa omladinskog ogranka lokalne stranke. Nakon što je bio gradonačelnik Istanbula, stupio je na nacionalnu scenu kao šef AK Partije (AKP), postavši premijer 2003. godine.
Njegova AKP je ukrotila tursku vojsku, koja je srušila četiri vlade od 1960. godine, a 2005. započela je pregovore da obezbedi decenijama dugu ambiciju za pridruživanje Evropskoj uniji – proces koji je kasnije potpuno zaustavljen.
Zapadni saveznici su u početku videli Erdoganovu Tursku kao mešavinu islama i demokratije koja bi mogla da bude model za bliskoistočne države koje se bore da se otresu autokratije i stagnacije.
Ali njegova želja da ostvari veću kontrolu polarizirala je zemlju i uznemirila međunarodne partnere.
Protivnici su to prikazali kao posrnuće u autoritarizam od strane vođe zavisnog od moći.
Nakon pokušaja državnog udara vlasti su pokrenule akciju, zatvarajući više od 77.000 ljudi do suđenja i otpuštajući ili suspendujući 150.000 sa državnih poslova. Grupe za medijska prava kažu da je Turska na neko vreme postala najveći svetski zatvor za novinare.
Erdoganova vlada je saopštila da je čistka opravdana pretnjama pristalica puča, kao i Islamske države i PKK.
Kod kuće, prostrani kompleks nove predsedničke palate na obodu Ankare postao je upečatljiv znak njegovih novih ovlašćenja, dok je u inostranstvu Turska postajala sve odlučnija, intervenišući u Siriji, Iraku i Libiji – često raspoređujući vojne bespilotne letelice turske proizvodnje sa odlučujućom silom.
Prema ustavu Republika Turska je uspostavljena 1923. godine kao parlamentarna demokratija. Erdogan je, međutim, želeo da ovo promeni — i 2017, njegova vladajuća stranka AKP je izmenila ustav uz podršku svog ultranacionalističkog partnera, MHP.
Oni su sa izborima 2018. uveli izvršni predsednički sistem. Od tada predsednik je ne samo šef države, već i vodi vladu. Funkcija premijera je ukinuta.
Predsednika direktno bira narod na petogodišnji mandat, a po novom sistemu ima široka ovlašćenja. On imenuje i razrešava ministre i visoke državne službenike po sopstvenom nahođenju, a takođe je i na čelu kabineta.
Ministri koje on imenuje mogu, zauzvrat, da imenuju guvernere i državne predstavnike u pokrajinama i administrativnim okruzima, što omogućava predsedniku da vrši svoj uticaj sve do lokalne uprave.
Šef države takođe ima ovlašćenje da izdaje predsedničke ukaze i da popunjava mnoga mesta u pravosuđu, kao iu određenim resorima kao što su finansije ili obrazovanje. Najvažnije službe, tajne službe i moćni verski autoritet Dijanet takođe su direktno odgovorni predsedniku.
Erdogan je krojio državni aparat za svoje ciljeve tako što je više puta proširivao svoja ovlašćenja.
Iako je broj delegata porastao sa 550 na 600 kada je uveden predsednički sistem, Erdogan je turski parlament učinio beznačajnim iako i dalje vodi rasprave i donosi zakone, ali je vladajuća elita blokirala svaki pokušaj opozicije u parlamentu.
Trenutno je u parlamentu zastupljeno 14 partija. Mnogi od njih su uspeli da pređu prepreku od sedam odsto formiranjem izbornih saveza.
Na izborima će tri saveza igrati odlučujuću ulogu – Erdoganova „Narodna alijansa“, zatim „Nacionalni savez“ najjačeg opozicionog bloka i „Alijansa rada i slobode“ koju predvodi prokurdska Narodna demokratska partija.
Najveći opozicioni savez sastoji se od šest partija iz veoma različitih delova političkog spektra. Njihov predsednički kandidat Kemal Kiličdaroglu uspeo je da ih ujedini i izaziva poštovanje među mnogim vladinim kritičarima. Kurdsko-socijalistički savez rada i slobode takođe favorizuje Kiličdaroglua.
Prema zvaničnim podacima, preko 64,1 miliona ljudi ima pravo glasa na izborima 14. maja. Više od 3,4 miliona njih živi u inostranstvu. Ovo čini prekomorske glasove četvrtim najvećim blokom nakon velikih turskih metropola Istanbula, Ankare i Izmira. Iz inostranstva se glasa od 27. aprila.
Izlaznost na izborima 2018. bila je veća od 86 odsto u samoj Turskoj. Inostranih birača bilo je oko 50%.
Prema turskim izbornim vlastima, pravo glasa na predstojećim predsedničkim i parlamentarnim izborima ima i 167.000 Sirijaca. Takođe i 23.000 ljudi iz Avganistana, 21.000 iz Irana, 16.000 iz Iraka i 6.000 iz Libije. Sa izuzetkom prokurdskog HDP-a, sve političke stranke se kandiduju na izbornom obećanju da će vratiti izbeglice što je pre moguće.
Svi medijski kanali marljivo prate liniju vlade. TRT, državni radio i televizijski emiter, i novinska agencija Anadoli pratili su Erdogana i njegove saveznike na svakom koraku. Opozicija je izračunala da su Erdogan i njegovi kandidati imali 3.600 minuta emitovanja u protekle četiri nedelje. Za to vreme opozicionim kandidatima je dodeljeno samo 42 minuta.
