Deset godina od početka Briselskog dijaloga, posle duže pauze, ponovo se zahuktava euforija oko nastavka pregovora između Beograda i Prištine. Javnost je poslednjih nedelja bombardovana raznim „predlozima“ formulisanim u anonimnim non-pejperima, pripisivanim raznim centrima moći. Imali smo prilike da vidimo „slovenački“, „evropski“, „ruski“, „francusko-nemački“ non-pejper… Svi ti „predlozi“ su samo unosili novu konfuziju, udaljavali od rešenja i prepoznatljivo se stavljali na jednu ili drugu „stranu“ i svi su bili kompromitovani zvaničnim izjavama da „niko ne stoji iza njih“.
A, onda je usledila nova ofanziva najava kako će članice Evropske unije, koje nisu priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova, to učiniti pod „velikim pritiskom Zapada“. U Prištini su mediji najavili da će Grčka i Španija uskoro „otvoriti kancelarije za vezu“ sa Kosovom, što bi trebalo da se „čita“ kao priprema za priznanje Kosova. Ministarstva spoljnih poslova Grčke i Španije su demantovala ove navode – tvrdeći da i ne razmišljaju o priznanju nezavisnosti. Sve ovo ima za cilj da podigne temperaturu u štabovima dva pregovaračka tima. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izrazio nadu da „bratska Grčka neće doneti tu lošu odluku“.
Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Denidias najavio je posetu Prištini. Ona pada u vreme izborne trke na Kipru, pa mediji u Grčkoj samo u naznakama spominju kosovski problem. Grčka je u ovom trenutku jedna od pet zemalja EU – uz Rumuniju, Slovačku, Španiju i Kipar, koje nisu priznale nezavisnost Kosova. Grčka politika na Balkanu je usmerena na polje ekonomije, energetike i zaštite od najezde migranata sa Bliskog Istoka. S druge strane, Grčka pažljivo vodi politiku vezanu za, za nju problematični, svealbanski korpus na Balkanu.
Dinamika srpsko-albanskog spora oko Kosova se ubrzava, pa su u Prištinu doputovali Miroslav Lajčak ( evropski posrednik u dijalogu) i Metju palmer ( američki činovnik zadužen za naš region). I njihova „misija“ se odigrava uz potpunu političku opreznost – nema novih detalja u izjavama koje se kreću od potrebe da se dođe do rešenja i stabilnosti i zahteva da se nastavi dijalog.
Metju Palmer, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, poručio je u Prištini da je sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije ključan za privlačenje više američkih i drugih stranih investicija.
Kosovski zvaničnici – predsednica Vjosa Osmani tvrdi da dijalog mora da se okonča međusobnim priznanjem „dve države“, dok premijer Aljbin Kurti navodi da je Lajčaku i Palmeru preneo želju da dijalog bude, kako je navedeno, pošten, principijelan – sa ciljem ostvarenja sveukupnog mira i sigurnosti.
Bez sumnje, posrednicima je stalo da što pre obnove dijalog i u Prištinu i Beograd dolaze da, ako mogu, utvrde principe dijaloga, ali i da pokažu da Eu i SAD zajednički nastupaju.
Kosovo i Srbija o normalizaciji odnosa su na tehničkom nivou počeli pregovore 2011. Ti pregovori su u međuvremenu prerasli u političke i 2013. strane su postigle prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Desetogodišnje razgovore obeležio je promenjiv učinak, česti prekidi dijaloga i neprimenjivanje postignutih dogovora. Trenutno je to ponovo slučaj nakon vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu i izbora lidera pokreta Samoopredeljenje Aljbina Kurtija za premijera.
Što se Grčke i Španije tiče, one su se našle u žiži novih spinova i pretpostavki da će priznati Kosovo, a to je plod nesumnjivog međunarodnog pritiska. One, bez sumnje, pokušavaju da taj pritisak Zapada i NATO-a nastoje da amortizuju pričom o otvaranju kancelarija.
Budućnost pregovora, ali i put do rešenja, u ovom momentu zavisi isključivo od Srbije – od toga koliko je Beograd spreman na popuštanje ili koliko je rukovodstvo Srbije ranjivo i podložno ucenama, kojih ni do sada nije manjkalo i svakako će ih biti i u budućnosti.
