On je Zvezda

0

Zbog drame, uzbuđenja i tenzije koji su pratili dvomeč sa Kopenhagenom, zavladao je neki subjektivni osećaj posle Zvezdinog ludog plasmana u plej-of Lige šampiona da je posao završen. A nije. Liga Evrope jeste u džepu, ali legitimni cilj bio i ostao novi plasman u Ligu šampiona. I sad deluje još ostvarivije i realnije nego pre nekoliko nedelja. Jang Bojsi su tim protiv kojeg može da se igra, koji može da se nadigra i koji može da se prođe. Sigurno nisu teža prepreka od onog Salcburga.

I u slučaju neuspeha u dvomeču sa Švajcarcima, Zvezda je ovog leta suštinski napravila uspeh. Ne samo zbog plasmana u Ligu Evrope, već zbog još jednog evropskog potvrđivanja i demonstracije da je (p)ostala ozbiljan takmac u evropskom fudbalu. Klub koji se pre nekoliko godina plašio Kairata, blamirao se protiv Sasuola i rutinski ispadao od Černomoreca, danas je „crni đavo“ na žrebovima za evrokvalifikacije. Crvenu zvezdu više niko ne želi da izvuče za protivnika. Ni Jang Bojsima nije drago što će mu prva i poslednja prepreka na putu za Ligu šampiona biti tim koji odbija da umre i kada deluje da je na ivici ambisa. I koji posle onakvog ludila u Kopenhagnu dolazi maksimalno naložen.

Glavni krivac za metamorfozu olinjalog velikana u neuništivu legiju s nožem u zubima koja ne preza ni od koga je Vladan Milojević. Vremena busanja u grudi bez pokrića je prošlo. Milojevićeva Zvezda ćuti van terena i priča na njemu.

Istorija Crvene zvezde u ovom veku se deli na onu pre Vladana Milojevića i onu u njegovoj trenerskoj epohi.

Utakmicom u Kopenhagenu Vladan Milojević se izjednačio sa Miljanom Miljanićem kao trenerom s najviše evropskih utakmica na klupi Crvene zvezde. Obojica su vodili Zvezdu na po 36 mečeva u Evropi. Daljim plasmanom, Milojević je obezbedio još dva meča u plej-ofu za Ligu šampiona i makar još šest u grupnoj fazi nekog od dva evropska takmičenja. Što ga dovodi do brojke od 44 utakmice na Zvezdinoj klupi u evropskim utakmicama. To mu je uspelo za dve i po godine. Miljaniću je bilo potrebno osam godina, legendarnom Branku Stankoviću šest godina za 35 evropskih mečeva.

Naravno, vremena nisu ista. Nekada se igralo mnogo manje mečeva u Evropi, nije bilo kvalifikacija, sistem takmičenja je bio mnogo jednostavniji i prostiji. Ali ni Miljanić, ni Stanković nisu morali da podižu Zvezdu iz pepela već su trenirali istinskog velikana u tom trenutku koji je pucao na najviše ciljeve. Milojević je morao da krene od nule i da klub istraumiran od evroneuspeha okrene za 180 stepeni.

Jeste, Crvena zvezda danas živi stabilnije i ima veće mogućnosti u prelaznim rokovima da oformi konkuretan tim u evropskim kvalifikacijama i grupnim fazama. Milojeviću su dovedeni igrači poput Marina, Ivanića, Boaćija… Ali sve je to plod krvavog rada, poštenog odnosa prema poslu, klubu i navijačima. Uz zasluženu doze sreće. I sve to nosi autorski pečat rođenog Aranđelovčanina.

Setimo se kako je počelo… I kakve je to uslove Milojević imao na počektu. Kakva je pojačanja dobio… Filip Stojković iz treće lige Nemačke. Vujadin Savić iz moldavskog Šerifa. Milan Rodić koji nije bio standardan u Rusiji. Milan Borjan iz Korone koji nigde u inostranstvu nije uspevao da se ustali. Anonimni Marko Gobeljić iz Napretka. Kontroverzni i nedokazani talenat Nemanja Radonjić iz Čukaričkog. Jedina zvučna pojačanja su bili Rikardinjo (stigao kao najbolji igrač moldavske lige) i Branko Jovičić (došao iz Amkara), a kasnije su tek stigli Babić, Pešić, Krstičić…

S potpuno novim timom, prepunim igrača bez samopouzdanja, evropskog iskustva i šampionskog mentaliteta, Milojević je priču u Zvezdi počeo da piše protiv maltežanske Florijane. Pobedio je 3:0 na Marakani i onda se naljutio u revanšu, iako je prošao posle 3:3.

„Moji igrači moraju da shvate da je ovo stil fudbala koji je potpuno drugačiji u odnosu na ono na šta su navikli. Ne smete protiv bilo kog protivnika da ovako ispustite prednost, zamislite šta bi bilo da nismo imali visoku prednost iz Beograda. Nema tu šta da se krije, to je mentalitet koji mene nervira, taj naš balkanski. Kada nemamo rezultat, stegnuti smo, nedisciplinovani, a kada imamo povoljan rezultat, dolazi do opuštanja. Takvi smo mi, pogotovo u sportu. Ali ponavljam, umorni smo, treba igrači da se priviknu na mene i ja na njih. Bilo je i dosta dobrih stvari, i ispravićemo nedostatke koje smo danas ispoljili“, rekao je na Malti.

Obećao je da će promeniti mentalitet i ispunio je obećanje. Nije mu bilo bitno ko je zvučno pojačanje, a ko skupo plaćeno. Igrali su oni koji su bili spremni, posvećeni i ozbiljni. Rikardinjo je to prvi osetio. Posle njega i Meleg, Kafu, Jevtović, Ebisilio, Jirka… Neki nisu uspeli da prihvate postavljene standarde i morali su da odu. Neki su to uradili kasnije i dobili šansu za popravni. Oni koji nisu prošli kod Milojevića, uglavnom nisu ni kasnije u drugim klubovima, pa je prilično iritantno slušati komentare kako je Ebisilio neka vrsta Veslija Snajdera kojem, eto, Milojević ne pruža šansu. A čovek ne može da izdrži sedam dana ozbiljnog treninga…

Milojevićevi standardi i pravila su se poštovali, tim je rastao, igrači napredovali. Neki čak stigli i do reprezentacije o kojoj ranije nisu mogli ni da maštaju. Prvi favorit koji je osetio moć Milojevićeve Crvene zvezde je bila praška Sparta. Kasnije i Krasnodar, Keln, Arsenal, Salcburg, Napoli, Liverpul, neko veče i Kopenhagen. Kao na onim ilustracijama kada smrt kuca od vrata do vrata s kosom, tako i Milojevićev tim već dve godine i kusur dana redovno obara jače i bogatije od sebe. E sada se stavite u kožu Jang Bojsa i pogledajte stvari iz njihove perspektive. Da li je prijatno igrati protiv Milojevićeve Zvezde?

Za nešto više od dve godine, Milojević je 12 puta igrao dvomeče u nokaut fazi i 11 puta prošao. Ima tu do igrača, ima tu i do nekih dobrih poteza uprave, do navijačke podrške, pa i do sreće. Ali, proći 11 puta u 12 pokušaja može samo ozbiljan trener. U kvalifikacijama je bio stoprocentan, u Ligi Evrope je za dlaku ispao od CSKA. U Ligi šampiona je uradio i više nego što se očekivalo protiv tri tima koji su prva galaksija evropskog fudbala.

Primera radi, Milojevićevi prethodnici Zdenjek Zeman, Ratko Dostanić, Aleksandar Kristić, Robert Prosinečki, Aleksandar Janković, Slaviša Stojanović i Miodrag Božović su za osam sezona u Evropi ukupno odigrali 32 utakmice. Eliminisani su 10 od 16 puta. Zabeležili su 10 pobeda na ta 32 meča. Nisu pobedili nijedan tim jači od sebe. Istina, neki nisu imali sreće poput Jankovića, neki nisu bili dorasli i bili su to zbog nekih drugih stvari i ljudi. Neki su bili utopisti, a neki neradnici. Ali neki su bogami imali i veće mogućnosti u startnom bloku, dovođena su im skuplja i bolja pojačanja nego Milojeviću na početku. Dobijali su najbolje mlade igrače Srbije i rasipali pare na preplaćene i izslužene inostrane promašaje.

Milojević ima 14 pobeda na 36 mečeva u Evropi. Nije neki procenat? Moguće… Ali bilo je tu dosta kontrolisanih remija poput Jurmale, Suduve, Trnave, Irtiša i remija koji su bili vredni kao pobede poput mečeva s Arsenalom, BATE Borisovim, Salcburgom, Napolijem, Kopenhagenom… Milojević je doživeo samo osam poraza od kojih su četiri bila u Ligi šampiona, jedan nesrećan od Arsenala, jedan bezbolan u Krasnodaru, jedan bolan u Moskvi i onaj u Helsinkiju. Na Marakani je izgubio samo od Arsenala i PSŽ-a.

Kroz sve te evropske izazove, Zvezda je pored rezultata beležila višestruke koristi. Zarađivan je čist novac, vraćan je poljuljani ugled kluba, Marakana više nije bila tačka na fudbalskoj mapi za za izbegavanje od stranih igrača i domaćih povratnika. I povrh svega, stvaran je identitet tima.

Milojevićev proces obnove tima na Marakani je u neku ruku bio mini-verzija onoga što je Čolo Simeone uradio u madridskom Atletiku. Fudbalski cinizam i pragmatizam Milojevićeve Zvezde bi u Italiji kupio hvalopseve i ode. Ovde se rezultat brzo zaboravljao i maštalo se o nerealnim stvarima.

Milojević se tako zbog jednog poraza od Partizana sve češće nalazio na meti Zvezdinih navijača zbog stila igre. Zamera mu se kad se povuče, zamera mu se kad ne napada, zamera mu se što ne igra sa dva špica, što u derbijima ne pobeđuje sa po 3:0, što ne forsira mlade igrače, ali i ne pravi igrače za višemilionske prodaje… Mnogo zluradosti se nakupilo i kao da su mu mnogi samo čekali kiks u Evropi da sahrane njegovu viziju Zvezde i da se raskrčmi ono što je stvarano poslednje dve godine. Navijači koji su nekad radovali prolascima kroz iglene uši protiv Dinamo Tblisija, Naftana ili Omonije, sada su postali razmaženi i žele da se nadigravaju s Napolijem ili da čitaju lekcije Salcburgu ili Kopenhagenu.

Da je Ljupko Petrović vodio finale u Bariju u vreme interneta i društvenih mreža, verovatno bi posle šuta Pančeva morao da izvinjava navijačima umesto da slavi. A Ljupko je tom trenutku imao dvojicu najvećih majstora fudbala u Evropi i opet je morao da pribegne fudbalskom cinizmu.

A šta ima Milojević? Ima tim, ima igrače koji se uklapaju u taj tim i čine ga boljim ali i istovremeno i oni izgledaju mnogo bolje u tom timu. Nema zvezde. Pravila današnjeg fudbalskog tržišta nisu sveto pismo, ali vrlo dobro mogu da rasvetle neke situacije. Poput one o invidualnom kvalitetu Zvezdinih fudbalera. A istina je da Milojević za dve i po godine nije u timu imao nijednu fudbalsku klasu kalibra Munasa Dabura iz Salcburga, Aleksandra Golovina iz CSKA ili Vandersona iz Krasnodara. Ili Danija Olma kojeg ima zagrebački Dinamo danas.

Za ove dve godine i koji mesec od Milojevćevog dolaska, jedini ozbiljan transfer je bio prodaja Nemanje Radonjića u Marselj. Joveljić je prodat kao perspektivan igrač u Nemačku, ali to je neka druga priča.

Ostali su najbolje ponude imali iz Kine ili arapskog sveta. Uz sav respekt, rešili su egzistenciju, ali i i videli gde stoje u evropskim okvirima kada se izvuku kao pojedinci iz kolektiva. Nijedan igrač Zvezde nije bio ozbiljno tražen od nekog jačeg tima iz liga petice ili najboljih klubova iz ostalih pet najjačih liga. Čak ni Marko Marin nije zvezda iako ponekada deluje svemoćno na terenu. Njegov CV jasno govori da u Evropi nije prošao. Naravno, ima tu i to povreda, ali je činjenica da se u Čelsiju, Fjorentini, Sevilji, Anderlehtu… nije naigrao.

Tržište tako gleda na fudbalere Crvene zvezde i određuje im vrednost. Ali kada se oni vrate u okvire kolektiva, onda postaju đavolski opasna družina koju bi mnogi da izbegnu. Nisu zvezde ali jesu Crvena zvezda koju je prokleto teško pobediti.

Kada se sve sagleda, najveća Zvezdina zvezda u ovom trenutku je Vladan Milojević. On je postao zaštitni znak i najveći kvalitet kluba s Marakane u poslednje dve godine. Ova ista uprava je bila i pre njega. Ovi isti navijači su bili tu. I bili su Kairat, Ludogorec, Sasuolo… Evropa je tada jasno govorila Zvezdi koliko kasni i koliko je zaostala. Zvezda nije bila ni blizu plasmana u grupnu fazu.

S Milojevićem, Zvezda će treću godinu zaredom biti učesnik grupne faze evrokupova, a možda drugu godinu zaredom i Lige šampiona. Ni mnogo zvučnija trenerska imena u jačim i bogatijim klubovima, s boljim uslovima i lakšom prohodnošću ne doguraju do dve-tri sezone u grupnoj fazi.

Ono što kod Milojevića trenutno najviše impresionira je ta želja i strast da bude još bolji, da ekipa bude još disciplinovanija, gladnija, uigranija.
„Naučiću vas ovo, naučiću vas sigurno… Otpašće vam, da ne kažem šta, dok vas ne naučim. I meni, i vama“, vikao je Milojević na jednom treningu tokom letnjih priprema.

Ostavi odgovor

Unesite komentar
Unesite ime