Persijski zaliv – sve spremno za rat

0

Da li je Persijski zaliv bliži ratu ili miru? Iran i Sjedinjene američke države utrkuju se u “odbacivanju” mirovnih inicijativa. Takozvani nuklearni sporazum je propao, retorika zvaničnika sve oštrija, situacija na ivici incidenta. Zaliv je prepun marinaca, bojnih brodova, krstarica, podmornica i torpednih čamaca. Sa jedne strane američki nosači aviona i supermoderna avijacija, sa druge strane Iran sa povoljnim reljefom, brzim čamcima, dobrim i nečujnim podmornicama, superbrzim torpedima i niskoletećim raketama.

Sjedinjene američke države u regionu Zaliva gomilaju vojsku. U Avganistanu SAD imaju 14 hiljada vojnika, pored kojih je stacionirano i 8 hiljada vojnika drugih zemalja članica NATO-a.

U Iraku Amerika ima oko pet hiljada vojnika. Čuvena Peta flota američke mornarice, koja ima zadatak da motri na region, smeštena je u Bahreinu. U toj ostrvskoj državi ima 7 hiljada američkih vojnika. Na ostrvu, za koje Amerikanci kažu da je najveći saveznik koji nije u NATO-u, je i vazduhoplovna baza, kao i operativni centar za specijalne snage.

U Kataru, u vazdušnoj bazi Al Udeid, je sedište centralne američke komande. U njoj je 13 hiljada američkih vojnika. Katar povećava kapacitete kako bi mogao da bude vazdušna luka američkim bombarderima B-52. U ovoj zemlji vojnu bazu ima i Turska.

Luka Džebel Ali u Ujedinjenim Arpskim Emiratima je najveća luka američke mornarice izvan SAD. Tamo je 5 hiljada areričkih marinaca koji su smešteni i u vazduhoiplovnoj bazi Al Dafra u Abu Dabiju. U toj bazi su bespilotne letelice i avioni F – 35. U zalivu Oman je baza Fudžairu u kojoj su američke podmornice. U Abu Dabiju smeštena je mornarička baza Francuske.

Ne zaostaje ni Kuvajt. Tamo je 13 hiljada amerikanaca, dve vazdušne baze i jedna mornarička. U Kuvajtu je najveći logistički centar američkog vazduhoplovstva.

Nekoliko stotina američkih vojnika nalazi se u Omanu. Sultan takođe Americi omogućava vojne prelete I stavlja im na raspolaganje luke . Takođe omogućava Sjedinjenim Državama da prave municiju u njegovoj zemlji. Amerika je ove godine potpisala sa Omanom novi ugovor o pristupu lukama. Britanija je potpisala sporazum o izgradnji nove mornaričke baze u zemlji.

Iako su Sjedinjene Države povukle su trupe iz Saudijske Arabije nakon terorističkih napada 11. septembra i invazije na Irak 2003. godine, ovog leta američki zvaničnici saopštili su da će se borbene avione, rakete protiv-vazdušne odbrane i verovatno više od 500 američkih vojnika vratiti u vazdušnu bazu Princa Sultana u Rijadu zbog tenzija sa Iranom.

Američke trupe za specijalne operacije takođe su, kako se izveštava, pomagale saudijskim snagama duž njene granice s ratom razorenim Jemenom.

S druge strane Iran je u poslednjih 15 godina razvio snažnu vojnu industriju. Ističe se važnost njegove vojne saradnje sa Severnom Korejom.

Oružane snage Irana broje ukupno 523.000 pripadnika, uz rezervni sastav od još oko 350.000 ljudi. Kopnenoj vojsci Irana najviše nedostaju moderni tenkovi, od ukupnog broja od 1.513 tenkova samo je 480 modernih tipa T-72S. Ostalo su tenkovi T-55, pa britanski „čiften“ i američki M-60A1. Osnovnu vatrenu moć iranske kopnene vojske čini artiljerija sa svojih 6.798 topova. U sastavu kopnene vojske je i 217 helikoptera raznih tipova.

Teheran je prioritet dao strateškim raketnim snagama, ratnoj mornarici i avijaciji. Kopnena vojska bila je malo zapostavljena, jer su u Teheranu procenili da u eventualnom sukobu niko neće pokušati kopnenu invaziju Irana. Previše je razuđena teritorija i pretežak teren. Iranci su proteklih godina razvili nekoliko tipova balističkih raketa, od „Šahab 1“, dometa od 1.300 km do „Šahab 3“ sa dometom od 2.000 km, koju neki zovu i „Koramšar“.

Tu su i projektili manjeg dometa tipa „Gadr“ i „Sadžil“, dok je status rakete srednjeg dometa tipa „Ašura“ zasad nepoznat. Sve te rakete nisu pod komandom vojske, već Islamske revolucionarne garde.

Iranska avijacija poseduje 334 borbenih aviona raznih tipova. Udarnu snagu čine 43 američka aviona F-14 „Tomket“ još iz vremena šaha Reze Pahlavija, 36 bivših iračkih aviona MiG-29 i deset iračkih „miraža“ F-1E, koji su preleteli u Iran u vreme „Pustinjske oluje“ 1991. godine da ih ne bi Amerikanci uništili u Iraku. Naravno, Teheran posle nije hteo da vrati te avione Bagdadu.

U sastavu avijacije lete i američki lovci-bombarderi F-5 „Tajger“, F-4 „Fantom“, ruski avioni Su-25 i Su-24, ali i domaći avioni F-7 „Azarakš“, jedna vrsta kopije aviona F-5.

Vazduhoplovna industrija Irana usmerila je svoje napore na modernizaciju postojećih američkih aviona F-14, F-4 iF-5 tako što su Iranci svuda po svetu, gde je to bilo moguće, kupovali rezervne delove za te letelice, a kod kuće sve to modernizovali. Procene su da je od svih američkih aviona u sastavu iranske avijacije sada operativno oko 60 odsto, a od ruskih oko 80 odsto.

Za zaštitu svojih nuklearnih postrojenja, za blisku PVO, Iranci imaju sasvim dovoljno raketa „Krotal“, „Repir“, „Tajgerket“, „Houk“, „Stinger“ i „Strela 2M“. Za odbranu od napada iz vazduha na većim daljinama i visinama imaju i stare ruske projektile SA-5, ali i novije sisteme Tor-M1.

Iranska vojna industrija razvila je proteklih godin više brzih borbenih čamaca naoružanih supermodernim torpedima. Brzi torpedni čamci klase „Tir“, voze do 54 čvorova na čas, lansiraju po dva superkavitaciona torpeda tipa „Dalam“,koja opet idu brzinom od neverovatnih 200 čvorova na čas. Sumnja se da su ta iranska torpeda zapravo kopija ruskog čuvenog torpeda tipa VA-111 „Škval“, čiju je tehnologiju Iranu dala Severna Koreja. Ta torpeda lansiraju se iz ruskih podmornica klase „Kilo“, a Iran poseduje tri takve podmornice.

Uz četiri raketne fregate ,desetine brzih čamaca sa kineskim krstarećim raketama, uz domaće krstareće projektile razvijene na osnovu ruskih i kineskih, iranska ratna mornarica može u svakom trenutku da zapreči plovidbu kroz Hormuz. Iranski pomorski stručnjaci javno kažu da oni samo primenjuju „jugoslovensku taktiku obalne odbrane“, strategiju asimetričnog rata na moru.

Ostavi odgovor

Unesite komentar
Unesite ime