Razgovori narko-bosa sa Dačićevim šefom kabineta

0

KRIK je došao do transkripata pet telefonskih razgovora Darka Šarića, šefa narko-kartela, njegovog prijatelja i saradnika Rodoljuba Radulovića i Branka Lazarevića, bivšeg šefa kabineta ministra policije Ivice Dačića.
U razgovorima Radulović traži Lazareviću da proveri da li se vodi istraga protiv njegovog prijatelja, na šta mu Lazarević odgovara da će „videti to ponovo“.
Transkripti pokazuju i kako je Lazarević insistirao kod narko-dilera da mu nabavi „Blekberi“ telefon. Tužilaštvo ove razgovore smatra ključnim dokazima da su iz Dačićevog kabineta mafiji dostavljane poverljive informacije.
Oni, ipak, nisu iskorišćeni na sudu jer ih je sudija Danko Laušević izbacio iz procesa i zapečatio – tako da javnost neće moći da ih čuje. Novinari KRIK-a objavljuju sadržinu razgovora koji su, da bi se bolje razumeli, stavljeni u neophodan kontekst – uz ostale činjenice koje su do sada otkrivene o ovom slučaju.
Sredinom novembra 2008. godine Rodoljub Radulović zvani Banana, jedan od ključnih ljudi balkanskog narko-kartela i saradnik Darka Šarića, pozvao je telefonom svog prijatelja u pokušaju da dogovori susret. Bio je to prijatelj kakvog svaki kriminalac može samo da poželi – Branko Lazarević, šef kabineta ministra policije.
Nadimci kojima se oslovljavaju i način na koji razgovaraju ukazuju na to da su ova dva čoveka bliska i da se poznaju neko vreme. Lazarević ga prisno oslovljava sa čak tri nadimka – Mišo, Miško i Mićko, a Radulović njega sa druže, brate moj i Bane.
Radulović je Lazarevića pozvao 15. novembra2008. oko dva po podne. Čim se javio, Lazarević ga je podsetio na neispunjeno obećanje.
„Brate, drka me telefon i ja kažem: ’Miša mi obećao telefon i nema ga da se javi’“, požalio mu se Lazarević.
Radulović je, kunući se u decu, objasnio da nije uspeo da nađe telefon, ali je i obećao da će ubrzo da mu kupi.
„Čim se pojavi, brate, dobijaš ga!“, rekao mu je međunarodni švercer kokaina. „Dobićeš od mene na poklon najbolji telefon. Znaš kakav je ovo telefon, kako radi!“
„Je l’ ima kameru?“, upitao je Lazarević.
„Sve ima, brate, i kamere i sve živo. 3G, jebiga, vrh!“, uverio ga je Radulović, nakon čega je Lazarević prestao da insistira na ovome.
Nastavili su da ćaskaju kao prijatelji. Šezdesetogodišnji kriminalac pitao je šefa kabineta da li ga je spominjao kod nekih devojaka, na šta mu je Lazarević odgovorio: „Nemam ja to brate“ i istakao da je veran svojoj supruzi.
Lazarević je na poklon čekao više od mesec dana. Radulović mu je telefon marke „Blekberi“ predao 21. decembra.
„Gde ćemo da se vidimo? Ja izlazim iz Užičke“,pitao ga je narko-bos te noći, a šef kabineta odgovorio: „Aj budi tu, na Тopčiderskoj zvezdi… pa se vidimo kod onih žirafa (kružni tok).“
Predaja poklona zabeležena je i kamerom, a ove snimke Krik je ranije objavio.
Na snimcima, koje su radnici obaveštajne agencije BIA načinili te noći, vidi se da je Radulović pre susreta sa Lazarevićem posetio njegovog šefa Ivicu Dačića u državnoj rezidenciji u kojoj je živeo u Užičkoj ulici u Beogradu, a da se nakon toga našao sa Lazarevićem na mračnom mestu gde mu je dao telefon.
Ovaj događaj bitan je tužilaštvu koje tvrdi da je to bila korist koju je Lazarević dobio, telefon vredan 700 evra, da bi dostavljao poverljive podatke kriminalcima. „Blekberi“ je, međutim, imao i drugi značaj. U to vreme bio je popularan jer je važio za telefon koji je bilo teško prisluškivati. Koristili su ga kriminalci, policajci i diplomate koji su želeli da obezbede sigurnu liniju za komunikaciju.
Lazarević je na sudu priznao da je dobio telefon i rekao da je to bio samo „znak pažnje“. Ispričao je i da je isti telefon Radulović dao i njegovom šefu Dačiću.
Nedelju dana kasnije, Radulović je nazvao prijatelja da ga pita kako radi telefon. Nije imao mnogo toga da čuje.
„Dao sam tamo, jebiga, da mi ga našteluju. U ’Telenoru’“, odgovorio je Lazarević u prisluškivanom razgovoru od 27. decembra 2008. u kome su se dogovorili da se vide na kafi.
Sledeća dva razgovora koja su vodili oko dve nedelje kasnije su najbitnija i tužilaštvo ih smatra ključnim dokazima protiv Lazarevića. Darko Šarić, šef narko-kartela, pozvao je Radulovića 12. januara 2009. i rekao mu da uradi nešto bitno.
„’Oćeš li se videti sa ovim drugovima, ovim tvojima, makar onim jednim, da vidiš ima li šta onako?“, pitao ga je Šarić.
„Nisam ga kontaktirao juče i danas, ali probaću“, rekao je Radulović.
Šarić mu zatim kaže da, kad zove, ne postavi pitanje na očigledan i direktan način.
„Reko’, je li sve u redu u vezi mene i to, mislim, ima li šta, onako okolo pitaš to. Okolo samo, znaš kako ide.“
„Važi, važi“, odgovorio je Radulović.
Četiri sata kasnije, Radulović je pozvao Lazarevića.
„Šta radi moj drug?“, pitao ga je i predložio da se vide. „Ja došao danas u Beograd pa da vidim šta radiš.“
Lazarević je, međutim, sastanak odložio za dva dana.
„Vidimo se u sredu popodne“, rekao mu je Lazarević. „Sutra idem nešto na put.“
Očigledno nezadovoljan što će morati da sačeka, Radulović se ipak odlučio da ga preko telefona pita šta je hteo. Ono što sledi je ključni deo razgovora.
„Slušaj, samo na brzaka da te pitam nešto. Znaš onaj moj drug (misli na Šarića, sudeći po prethodnom razgovoru), ono što smo onaj put gledali kod tebe, ovaj, za njega?“, kaže Radulović. „Da nema nešto da, ovaj, stalno ga neko pali da ima nešto protiv njega (istraga).“
Radulović u razgovoru ističe i kako je njegov prijatelj pošten: „Ma dečko ništa ne radi. Potpuno normalan čovek, radi potpuno pravi biznis!“
Lazarević svojim odgovorom potvrđuje da je već učinio istu uslugu Raduloviću.
„Pa, ajde, videću to ponovo u sredu.“
„Ajde. Znaš kako se zove, je l’ tako?“, pita ga Radulović izbegavajući da kaže ime svog prijatelja.
„Znam, znam“, kaže mu Lazarević i njih dvojica ubrzo, u prijateljskom tonu, završavaju razgovor.

Ostavi odgovor

Unesite komentar
Unesite ime