U ratu Turske i Kurda pobeđuje Iran

0

Primirje od 120 sati koje je samo delimično zaustavilo rat u Siriji, je vreme da se analizira neobični rat koji j eizazvala Turska upadom na sirijsku teritoriju. Ko je pobednik, a ko gubitnik? Ko je izvukao korist, a ko štetu?

Kakve su dugoročne posledice ovog kratkog i razornog rata? Do sada je poginulo 500 ljudi, od toga najmanje 100 civilja. Preko 300 hiljada ljudi je pobeglo iz svojih kuća. Za oko 400 hiljada ljudi sprečeno je snabdevanje vodom. To su najveći gubitnici ovog blickriga. Toi se dešava u samo nekoliko dana rata, za koji Tramp kaže da su „dečje svađe“.
SAD su počele lagano povlačenje iz Sirije.

To je u skladu sa obećanjima predsednika Donalda Trampa da „američki vojnici neće ginuti“ u tuđini. Odlazak Amerikanaca ostavio je prazan prostor u koji su upali Turci, pokušavajući da reše svoj vekovni problem „nemirnih“ Kurda. Ta akcija je izazvala domino efekat u kojem su svoj interes „potražili“ uvek i svuda prisutni Rusi, ali i Iran, islamski teroristi ( pre svega iz Islamske države) i, naravno, Turska, ali pre svih Sirija na čijoj se nominalnoj teritoriji i vodi ovaj rat.

SAD su nemilosrdno izdale svog decenijskog saveznika u borbi protiv islamskih terorista – Kurde. Štaviša, ponašnje Vašingtona u ovom slučaju će, verovatno, ući u udžbenike ratovanja i diplomatije. Američki predsednik je „aminovao“ upad Turske na teritorije naseljene Kurdima, naredivši povlačenje vojske SAD.

On je tu odluku „spinovao“ izjavama i „pretnjama“ Turskoj da će uvesti pogubne sankcije, uništiti privredu… Erdogan nije pokazivao da ga plaše Trampove pretnje. Naprotiv, pojačavao je vojnu kampanju. Primirje je sklopljeno posle Trampovih „očinskih“ saveta Erdoganu ( preko Tvitera) da „ne bude lud“, da „ treba da bude mudar“, do aplauza tuskoj dobroj volji da pristane na primirje.

Utisak je da SAD i Turska pažljivo „dogovorile“ ovu intervenciju. Šta dve strane time dobijaju? Prvo: poboljšavaju narušene međusobne odnose ( zbog turskog približavanja Rusiji kupovinom raketnih sistema S 400).

Drugo: demonstriraju da NATO i dalje vojno sarađuje sa Turskom. Treće: Turska kampanja je potisnula Kurde sa pograničnog pojasa. Četvrto: Islamski teroristi ( borci Islamske države) njih oko 12 hiljada koji su se nalazili u zatvorima pod kontrolom Kurda su dobili priliku da pobegnu ( što su mnogi i iskoristili). Još 70 hiljada pripadnika ISISa je ostalo bez kurdske kontrole u sabirnim centrima.

Dakle, akcija je rezultirala „oživljavanjem“ poraženog ISIS-a. Da li su Amerikanci to hteli? Možda. Oni to nisu sprečili. U svakom slučaju SAD nije ispunila nijedan od svojih ciljeva u Siriji – da pobedi Islamsku državu, da oslabi i smeni Asada i da oslabi uticaj Irana.

Nije ostvaren ni večiti tajni cilj – da se umanji ruski uticaj na blaskom istoku. Od svega toga samo su odveli nekoliko desetina „poznatih“ boraca ISIS-a, pre svih pripadnike grupe „Bitlsi“, islamske militante iz Velike Britanije. Uzgred, jedan deo analitičara sa Bliskog istoka smatra da su „zapadnjaci“ odveli svoje ljude. Tramp je pokazao da nema strategiju za Siriju i on je u ovoj „prvoj rundi“ rata pretrpeo ozbiljan poraz. Ali, to njemu , očigledno, ne smeta.

Turska je, očito, dugo planirala ovu akciju, sudeći prema načinu na koji ju je izvela, kao i medijskoj kampanji koja je usmerena u dva pravca, prema unutrašnjoj javnosti u Turskoj i prema ostatku sveta. Turski mediji su ubeđivali Turske građane u „opravdanost akcije pritiv neprijateljskih Kurda“. Slavili su snagu turskog oružja i sposobnost svoje armije.

Suština medijske kampanje je zapravo bila u tome da se pokaže snaga, mudrost, hrabrost turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je pre nekoliko meseci pretrpeo izborni poraz u najvećem turskom gradu Istanbulu.

Erdogan je ovim ratom povratio simpatije jednog dela građana pre svega zbog toga što je rešio da se „obračuna“ sa Kurdima, ali i simpatije turskih islamista zbog toga što je ostvario „prikriveni cilj“ oslobađanja boraca ISIS-a, od kojih su mnogi i učestvovali u akciji protiv Kurda.

Iran je pojačao svoj uticaj u Siriji. Pametno je iskoristio prekomponovanje odnosa snaga na Bliskom istoku, raketirao je postrojenja za proizvodnju nafte u Saudijskoj Arabiji znajući da Vašington ne može, niti hoće, da je zaštiti.
T
eheran podržava Asada, održava prijateljske odnose sa Moskvom vodeći računa o ruskim interesima u regionu, uz stalno vojno jačanje polako postaje regionalna sila.
U perspektivi Iran će „zatezati“ odnose sa Vašingtonom sve do izbor au SAD. Tramp sigurno neće ulaziti u rizik novog rata pred izbore. Teheran veruje da će američki predsednik tada biti popustljiviji i da će tada sklopiti sporazum koji će pomoći i njima i Trampu.

Rusija nastavlja svoju „misiju“ pružaoca dobrih usluga u regionu, bez zameranja Kurdima i Erdoganu, ni Asadu ni Trampu, niti Teheranu i ostalim zemljama u Zalivu. U svakom slučaju obezbedila je sebi dugoročno prisustvo na ovoj neuralgičnoj tački planete.

Šta će se dogoditi sutra kad prestane prekid vatre? Erdogan smatra da treba da se kurdski „teroristi“ povuku iz pojasa širokog 440 , a dubokog 30 kilometara. Za Ankaru primirje je – stvaranje bezbednosnog pojasa. Za kurde je takav scenario – kapitulacija.

Za SAD je to – nastavak igre – do američkih izbora. Erdogan se sutra sastaje sa ruskim predsednikom Putinom. Šta god da dogovore – neće biti u intersu SAD.

Asad je zauzeo vojne pozicije na severu zemlje i on očekuje povoljan dogovor i sa Erdoganom i sa Putinom.

Jedino pravi „pobednik“ prvih nekoliko dana rata – Iran nema razloga za veliku brigu. Front je daleko od Teherana, ne učestvuje u borbi i čeka pregovore sa SAD u vreme kada će američki predsednik biti u predizbornom cajtnotu.

Ostavi odgovor

Unesite komentar
Unesite ime