Nekoliko predstavnika civilnog sektora sa Kosova razgovaralo je ovih dana sa predstavnicima ambasade SAD u Prištini o položaju srpskog stanovništva.
O ovom sastanku piše Isak Vorgučič, direktor Radija Kim.
Sve je počelo pre koji mesec, kada je grupa iz Atlantskog saveta, vodećeg Vašingtonskog tink-tenka, posetila Kosovo i razgovarala sa svim činiocima u nameri da dokuči gde je zapelo u procesu formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom. Kako to obično biva, kada se izađe iz kabineta, gde te zasipaju medijski članci i vladini izveštaji, i kada se kroči na teren gde si suočen sa onima čiji život ti članci i izveštaji ulepšavaju, stvari krenu drugim tokom.
Američkim predstavnicima je već iz razgovora sa kosovskim vlastima bilo jasno da je jedno priča a sasvim drugo slika, da bi se nakon razgovora sa NVO i medijima kosovskih Srba detaljnije upoznali sa tim koliko je zapravo stanje loše.
Da skratimo, objašnjeno je kroz primere da Priština ne želi ZSO, što posredno znači da Priština ne želi integraciju Srba. Ostanite uz naš program, slede eksplicitni dokazi, kao i obrt u priči.
Koji mesec kasnije, kako je uobičajeno na brdovitom Balkanu, stanje nikada ne može da bude dovoljno loše da ne bi moglo da bude još gore.
ZSO je odjednom prestala da bude glavni fokus zahteva stranaca, a izbori na severu Kosova, koji su ličili na sve osim na izbore, te naknadna okupacija tri opštinske zgrade od strane militarizovane monoetničke policije, skrenuli su fokus sa rešavanja problema na gašenje požara.
Vreme posete Vašingtonu grupe civilnog društva i medija, više u svojstvu dobrih poznavalaca i neposrednih učesnika u kosovskim (ne)prilikama, nego u svojstvu predstavnika svojih organizacija, predstavnika iz naroda a ne predstavnika naroda, poklopilo se sa još lošijim stanjem za Srbe i dodatnim akcijama Prištine koje dodaju eskalaciji na severu.
Atlantski savet kao organizator je upriličio niz sastanaka sa najvažnijim predstavnicima Državnog departmana, Kongresa i Senata čiji je deo profesionalnog fokusa na dešavanjima i razvoju situacije u našem regionu. Na toj listi, svakodnevnim pratiocima vesti će pažnju privući ime Gabrijela Eskobara, nešto boljim poznavaocima ime senatorke Džein Šehin, kao i Kristine Mahoni, šefice osoblja kongresmena Emanuela Klivera, a ne manje značajni su i predstavnici Kongresnog servisa za istraživanje, kao i osoblje raznih kongresmena zaduženo za jugoistočnu Evropu.
Sve u svemu, desetak dužih i temeljnih sastanaka i okruglih stolova u nešto više od dva dana, za koje su interesovanje pokazali i lokalni ambasadori i predstavnici ambasada, bivši američki ambasadori iz regiona, organizacije iz nevladinog i vladinog sektora, mediji i uticajni pojedinci. Svi sa dobrim poznavanjem lokalnih kosovskih prilika, sa sećanjem koje seže daleko, i svi sa konkretnim i promišljenim pitanjima. Što je rečeno iza zatvorenih vrata, po dobrim pravilima ne-citiranja bez prethodnog odobrenja (off-the-record), ostaće da važi za sve učesnike. Ono što je pak u svemu tome bitno je jasna poruka koju su svi sagovornici dobili, uz dozu emocije, koju sobom nosi zabrinutost, bez patetike i praznoslovlja.
Ta poruka je, ukratko, nemojte da posle bude – zar vam nismo rekli?
Podsetiću da se sever Kosova (nevoljno) na poziv (i pritisak) predsednika Vučića integrisao u kosovski sistem više od deceniju nakon dolaska međunarodne misije na Kosovo. Priština narednu deceniju integracije nije pažljivo iskoristila da se približi svojim građanima, jer nije bila zainteresovana, a građani recipročno. Na krilima protivljenja formiranju ZSO, uz snažni narativ “da mi (Albanci) treba sami da se opredelimo kako ćemo voditi zemlju”, na vlast većinski dolazi socijalističko Samoopredeljenje, koje uz jak naboj nacionalizma kreće da sprovodi obećano. Srbi na severu, koji su “glavni problem” zato što ne plaćaju struju (jer Priština, koja treba da organizuje naplatu – ne želi) i ne voze kola sa kosovskim tablicama (jer… vidi u prethodnoj zagradi), dolaze pod udar narativa vlasti koja kriminalizuje ceo narod. Momenat ruske invazije na Ukrajinu Priština koristi za postavljanje baza militarizovane monoetničke policije (zvane specijalna ili Rosu) na nezakonito uzurpiranom zemljištu Srba na severu. Strpljenje popušta i Srbi su potisnuti na put dezintegracije. Lažni pokušaji reintegracije, praćeni ranjavanjem Srba na kontrolnim punktovima i čestim hapšenjima, završavaju farsom od izbora, koji na vlast nedemokratski dovode gradonačelnike Albance u većinski srpske opštine, a uz to dovode i militarizovane specijalce pod (iznuđenom) zaštitom Kfora. Da situaciju deeskalira, Priština nije spremna da posluša ni EU ni SAD. Naprotiv. Nova hapšenja, nove zapaljive izjave, i povlačenje jednog od četiri policajaca (!?), dodatno eskaliraju i vređaju stanovništvo na severu.
U toku je “zatišje” sa konstantnim držanjem tenizija od strane Prištine, ali smo na samo mesec dana od septembra i polaska dece u školu. Neke škole na severu koriste iste zgrade kao i okupirane opštine, samo drugi ulaz. Deca u te zgrade neće moći bezbrižno 1. septembra, a ostalu decu roditelji treba da puste da do škole prolaze pored nazočnih dugih cevi.
Hoće li za tu decu škola tada početi? Kako će se to odraziti na roditelje? Hoće li se u tom periodu akcije “specijalaca” intenzivirati sa ciljem da se lokalno stanovništvo isprovocira, da bi se prikazalo kao radikalizovano?
Apel grupe kosovskih Srpkinja i Srba je bio upravo da se dodatno angažuje Kfor, koji bi zamenio permanentno prisustvo militarizovanih kosovskih specijalaca u opštinama i (nelegalnim) bazama, dok ne postane kasno. Pa odatle, lagano. Priština to sama od sebe, nažalost, neće učiniti.
Jasan je narativ Prištine da “zakoni države moraju da vladaju na njenoj celoj teritoriji”, kao i većinskog naroda da “šta sad Srbi još traže, kad imaju više prava nego bilo koja manjina u Evropi”. Stariji među nama se jasno sećaju da su devedesetih godina prošlog veka Beograd i većinski narod imali identičan narativ prema kosovsko-albanskoj manjini u srpskoj pokrajini (Kosovu), koju je istovremeno ugnjetavao. Jasno je i da se sa prvim neće složiti mnogi Albanci, a sa drugim mnogi Srbi, ali, autor ovog teksta je, izvinite, sve to u svoje vreme gledao vlastitim očima. Beograd je u to vreme želeo da potlači, a ne integriše svoju manjinu, Albance. Danas Priština želi da potlači, a ne integriše svoju manjinu, Srbe.
E sada, davno najavljivani dokaz o tome da Priština ne želi integraciju Srba. Osećaj da je to zapravo tako (95% Srba sa kosovskim ličnim kartama – čitaj državljanstvom), a ne kako Priština tvrdi – da Srbi ne žele da se integrišu, ostao je samo osećaj, dok nije stigao kao dokaz.
Naime, u aprilu ove godine, pivara u vlasništvu Srba iz Gračanice je učestvovala na Međunarodnom takmičenju pivara u Češkoj. Pivara je registrovana samo na Kosovu, jer ne može akcize i poreze da plaća u dva sistema, a svakako ne može sa Kosova da pošalje uzorke na takmičenje u Češku, koja je priznala Kosovo, kao srpska, nego kao kosovska. Desi se ono što je malo ko očekivao, pivara u međunarodnoj konkurenciji osvoji bronzu za stil “India Pale Ale”. I šta ćemo sad?
Svi kosovski mediji na srpskom jeziku objave osvajanje bronze kao značajnu vest. Oni to smatraju uspehom “svojih”. Jedan značajan medij na albanskom – kalxo.com, tu vest prenese, a istovremeno nijedan drugi medij na albanskom na Kosovu. To nije uspeh “njihovih”. Takođe, nijedan medij u Srbiji. Ni njima nisu “njihovi”. Generalno, svi u problemu. Lako je paušalno deklarisati da Srbi neće da se integrišu u Kosovo, ali kada Srbi donesu međunarodnu nagradu za Kosovo, onda je Kosovo u problemu da prikrije da je zapravo ono koje ne želi da vidi Srbe na Kosovu, ne prepoznaje ih kao svoje. A ako Kosovo ne vidi sebe kao multietničko, onda je ono daleko od svojih osnovnih Ahtisarijevih i ustavnih principa.
A sada je vreme i za davno najavljivani obrt cele priče. Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu (ZSO) nije više opcija za Srbe na severu u formatu i obliku kakav čak ni Priština nije želela da prihvati, a to je dogovoreno Briselskim sporazumima. To je, izvinite, propalo. Da je Priština prihvatila na vreme, sada bi imali i kosovske Srbe i školstvo i zdravstvo integrisano u kosovski sistem. Očigledno, nije postojala želja za Srbima kao delom Kosova. Danas, Srbima na severu ne pada na pamet da tako nešto prihvate, a izgleda da ni predsednik Srbije više nema ni argumenata ni mišića da ih na manje od autonomije nagovori. Frustracija zbog nasilnog pokušaja da se manjini, koja na severu predstavlja apsolutnu većinu stanovništva, nametne volja Prištine, neće proći sama od sebe i neće moći da se vrati na “ahtisarijeva podešavanja”. Optužbe da Beograd stoji iza revolta i napada Srba na Kfor, i na protivljenje policiji, u ovom slučaju ne stoje. Pored naših očiju su odrasle mlade generacije koje nisu više imune, i ne odobravaju tlačenje od strane većinskog naroda.
Da bi se krenulo s nulte tačke, neophodna je stoga amnestija od strane Prištine svih koji su u demonstracijama na severu učestvovali mirno. Verbalni delikt je nešto što mora da bude neprihvatljivo u demokratskim društvima, kao i kriminalizacija onih koji iznose drugačije mišljenje. Neprihvatljivo je i nasilje prema pripadnicima mirovne misije Nato. Premda je sentiment u Srbiji prema ovoj alijansi i dalje negativan zbog bombardovanja 1999. godine, svaki kosovski Srbin zna i oseća da nema druge oružane sile koja ovde može da mu pruži zaštitu. Tako je bilo i 17. marta 2004. godine, doduše, sa pet puta većom koncentracijom Nato vojnika na terenu.
Bez obzira na insistiranje kosovske delegacije u Vašingtonu, nijedna radikalna eskalacija nije sprečena zbog toga što je neko, uz jasne argumente najavljivao da je takav ishod neminovan. Na žalost, uvek je moralo da dođe do žrtava da bi svet reagovao. To jednostavno tako funkcioniše. Priča je priča, ali je izgleda potreban i njen dokaz.
Ako do toga dođe, žrtvama ništa neće vredeti naše – zar vam nismo rekli.
